Карта

Ово је чланак о карти као географском појму. За остала значења, види Карта (разврставање).

„Мапа” преусмјерава овдје. За остала значења, в. Мапа (разврставање).

Карта, мапа или земљовид (грчки χάρτης [кхáртес] – "лист папира"; на средњевијековном латинском маппа, на енглеском мап), умањена слика Земљине површине, неког дијела Земљине површине или неба. Земљина површина, због закривљености, не може се приказати у равнини без деформација, а не могу се приказати ни све појединости и сви објекти на Земљиној површини. Према томе карте су деформисане и поједностављене слике Земљине површине с унапријед одређеном сврхом. Употребљавају се за различите научне, техничке, економске, војне и културне потребе, па се и дијеле према мјерилу, садржају и сврси.

Карта као поједностављен приказ простора и навигацијске помоћи истиче односе међу објектима унутар простора. Карта је дводимензионални, геометријски поуздан приказ тродимензионалног простора. Наука и умјетност израде карата назива се картографија.

Мапс аре алwаyс инструментс оф цонqуест; онце пројецтед, тхеy аре тхен имплементед. Геограпхy ис тхерефоре тхе арт оф wар. ("Карте су увијек освајачка оруђа; кад се нацртају, оне се спроведу. Географија је према томе умјетност ратовања.")

(Едwард W. Саид. 1995. Тхе Политицс оф Диспоссессион)

Израда карата потиче још из каменог доба и чини се да помиче датум открића писаног језика уназад неколико хиљада година. Једна од најстаријих сачуваних карата насликана је на зиду Чатал Хејука у средњој Анатолији (данашња Турска), а потјече од око 6200. пне.

Док се о картама мисли као о производима разумног, научног погледа на свијет, карте имају и свој митски квалитет. Предмодерне карте и традиције картирања изван западњачке традиције често су спајали географију с ненаучном космографијом показујући однос посматрача према свемиру. Средњовјековне "Т-О" карте, на примјер, показују Јерусалим у средишту свијета, а у неким случајевима и однос Земљиног "тијела" према Исусовом тијелу. Насупрот томе, поморске карте (или "портолани") из истог доба с приказом Средоземља изванредно су поуздане. Чак и данас испод своје чисто употребне вриједности, карте могу бити снажна реторичка оруђа, па је то био извор јако плодног критицизма карата током задњих двадесет година, значајно у дјелима Ј. Б. Харлеyја, Марка Монмониера и Дениса Wоода.

Путне карте су данас можда најшире кориштене карте те обликују подскуп навигацијских карата, које такођер укључују зрачме и поморске карте, карте жељезничке мреже те планинарске и бициклистичке карте. Друштвеним картама, укључујући ГреенМапс, све више расте важност. У терминима квантитета, највећи број нацртаних листова карата вјероватно су направили мјесни геодети у служби опћина, сакупљања пореза, хитних служби те осталих мјесних агенција. Многе националне геодетске пројекте извршила је војска попут Британског Орднанце Сурвеyја (сада грађанска владина агенција свјетски позната по свом детаљном раду).

Конвенционално већина геометријско поузданих карата садржи текст на врху када је карта окренута сјевером према горе, дакле сјевер се налази на врху листа.

Карте на којима се сјевер не налази на врху:

1. поларне карте
2. димаксионске карте
3. Неке правокутне карте направљене у Аустралији показују јужни пол на свом врху. Некима оваква карта може изгледати окренутом наопачке. Оне су првенствено намијењене за новости и туристичке карте.
4. Старе карте Еда показују јапанску царску палачу на "врху", али такођер и у средишту, карте. Ознаке на карти окренуте су на такав начин, да их се не може исправно прочитати све док се царска палача не постави изнад главе.
5. Европске средњовјековне Т и О карте попут Херефордске карте свијета имају средиште у Јерусалиму, а исток на врху.

Ако је особа смјештена на идентифицираној тачки унутар подручја неке карте, тада се карта може оријентисати на такав начин да свака тачка на карти лежи у истом смјеру као одговарајуће тачке у стварности. Примјена навигације на тај начин назива се оријентисање.

Многе, али ипак не све карте направљене су у мјерилу, допуштајући читаоцу да схвати стварне величине и удаљености међу нацртаним објектима. Веће мјерило показује више детаља, стога тражи већу карту за приказивање истог подручја. На примјер, карте намијењене планинарима често су у мјерилу омјера 1:25,000, што значи да 1 било које јединице мјерења на мапи одговара 25,000 истих јединица у стварности; док су карте намијењене мотористима често у мјерилу 1:250,000. Карте које користе неки квалитет осим физичког подручја за одређивање релативне величине називају се картограми.

Познати примјер карте без мјерила је карта Лондонске подземне жељезнице која најбоље испуњава своју намјену тако што је физички мање поуздана, а више визуално комуникативна према ужурбаном погледу радника. То није картограм (будући да не постоји никакво досљедно мјерење удаљености) него тополошка карта која такођер осликава приближне правце. Једноставне карте приказане на неким путним знаковима праваца сљедећи су примјери такве врсте.

Заправо већина комерцијалних навигацијских карата попут путних карата и планова градова, жртвују одређену количину поузданости у мјерилу како би придонијели већу визуалнију корисност њеном кориснику, на примјер претјеривање у ширини цеста. Сличног мишљења као и крајњи корисник, картографи ће цензурисати садржај простора осликаног картом како би омогућили корисније оруђе том кориснику. На примјер, путна карта може и не мора приказивати жељезничке пруге, а ако да, може их приказати мање јасније него аутопутеве.

Према мјерилу карте се дијеле на карте крупног, средњег и ситног мјерила. Карте крупног мјерила (до укључиво 1:100 000) добивају се непосредно репродукцијом оригиналних теренских снимака. Карте средњег мјерила (од 1:100 000 до 1:500 000) израђују се из карата крупног мјерила. Карте ситних мјерила (од 1:500 000 и даље) израђују се из карата средњег мјерила.

Према садржају и сврси карте се дијеле на: географске карте, на којима су приказани већи или мањи дијелови неког подручја Земље (могу бити крупног, средњег и ситног мјерила); геолошке карте, приказују геолошке формације на Земљиној површини и испод ње, а израђују се на темељу постојећих географских карата уношењем стратиграфских и петрографских података; поморске карте конструисане су специјално за поморски промет; садржавају све елементе за навигацију, рељеф морског дна (дубине), положаје хридина и подводних гребена, морску обалу и објекте на обали који су важни за навигацију. Топографске карте приказују у одређеном мјерилу дио Земљине површине у положајном и висинском смислу; на орографским картама предочене су планине неког краја или читаве државе; хидрографске (хидролошке) карте приказују воде неког краја, а етнографске пребивалиште и распрострањеност националности неког краја. Према сврси, карте могу бити још: хисторијске, статистичке, туристичке, прометне (аутомобилске), метеоролошке и друге.

Карте свијета или великих подручја често су 'политичке' или 'физичке'. Најважнија намјена политичке карте је приказивање територијалних граница; намјена физичке је приказивање географских обиљежја попут планина, врсте тла или употребе земљишта. Геолошке мапе приказују не само физичку површину, већ и карактеристике подложних стијена, расједних линија и подповршинских структура.

Карте које осликавају површину Земље такођер користе пројекцију, тј. начин преношења тродимензионалне стварне површине геоида на дводимензионални лист папира. Можда најпознатија пројекција карте свијета је Меркаторова пројекција, изворно намијењена као облик поморске карте.

Од задње четвртине 20. вијека, незамјењив алат картографа је компјутер. Већи дио картографије, посебно код геодетског прикупљања података, обухваћен је географским информацијским системом (ГИС). Чак и када ГИС није уплетен, већина картографа сада користи различите компјутерске графичке програме за стварање нових карата. Интерактивне, компјутерски обрађене карте комерцијално су доступне и допуштају корисницима зумирање (односно да повећају или смање мјерило), понекад замјењујући једну карту с другом различитог мјерила са средиштем гдје је могуће у истој тачки. Сателитски навигацијски системи у аутомобилу су компјутерски обрађене карте с планираном рутом и обавјештајним уређајима које посматрају положај корисника путем сателита.

Зумирање у одређеном реду једне или комбинације више њих:

1. замјењује карту с другом детаљњијом
2. повећава исту карту без повећања пиксела, дакле показује више детаља
3. повећава исту карту с повећањем пиксела (замјењених правоугловима пиксела); без додатних приказаних детаља, али овисно о квалитету нечијег погледа могуће је видјети више детаља; ако компјутерски приказ не показује сусједне пикселе стварно одвојене, него преклопљене (то не укључује ЛЦД, али може катодну цијев), онда замјењивање једног пиксела правоуглом пиксела показује више детаља. Разлика у овој методи је извођење интерполације.

На примјер:

• Типично (2) се примјењује на датотеку преносног документног формата (ПДФ). Повећање у детаљима је, наравно, ограничено на информацију коју садржи датотека: повећањем кривуље може на крају резултирати у серијама стандардних геометријских облика попут равних линија или округлих лукова.
• (2) може се примијенити на текст и (3) на скицу обиљежја карте попут шуме или зграда.
• (1) може се примијенити на текст (приказујући ознаке за више обиљежја), док (2) се примјењује на остатак слике. Текст се не повећава нужно када се зумира. Слично, пут приказан двоструком линијом може али и не мора постати шири приликом зумирања.
• Карта може такођер имати слојеве који су дјеломично растерска, а дјеломично векторска графика. За појединачну слику растерске графике (2) примјењује се све док пиксели на слици датотеке не одговарају пикселима на приказу, према томе (3) примјењује се.

Ријеч "карта" такођер се користила за описивање мјеста унутар видео игара попут СОЦОМ II: У.С. Навy СЕАЛс и Цоунтер-Стрикеа, које играчи користе за такмичење као синоним за разину (ниво).

• Атлас (картографија)
• Карта свијета
• Топографска карта
• Геолошка карта
• Навигацијска карта
• Картограм
• Катастарски план
• Тлоцрт
• Израда карата
• Орднанце Сурвеy
• Гоогле карте

Карта на Wикимедијиној остави