Гуy де Маупассант

Анри-Рене-Албер-Ги де Мопасан (фр. Guy de Maupassant ) (5. август 1850. - 6. јул 1893.), био је француски реалистички писац.

Мопасан је рођен у месту Шато де Мироменил (Цхâтеау де Миромеснил), код Дјепа (Диеппе) у Француској. Писао је приповетке и романе. Његове приповетке одликује економичан стил и вештина којом су заплети у њима разрешавани. Данас се неке његове приповетке сврставају у жанр хорора.

Мопасанови су били стара лоренска породица која се доселила у Нормандију средином 18. века. Његов отац се 1846. оженио са Лором де Поатевен (Лауре Ле Поиттевин), девојком из добростојеће грађанске породице. Лора и њен брат Алфред су се у детињству често играли са сином руанског хирурга, Гиставом Флобером, који ће касније снажно утицати на живот Лориног сина. Била је то жена неуобичајеног литерарног укуса за то време, а врло добро је познавала класике, нарочито Шекспира. Будући да је била раздвојена од мужа, своја два сина, Гија и Ервеа, подизала је сама.

Све до своје тринаесте године Ги је са својом мајком живео у Етретау, где је неометано растао уживајући у благодетима приморског села: знао је често са рибарима ићи у риболов или разговарати са локалним сељацима на њиховом дијалекту. Био је толико привржен мајци да је, након што је уписан на богословију у Иветоу, врло брзо успео у настојању да буде избачен из школе и да се врати мајци. Из те фазе његовог живота потиче и његова изражена одбојност према религији.

Потом га шаљу у руански Лицеј где се почиње интересовати за поезији те се успешно опробава у глуми.

Француско-пруски рат избија убрзо након што је Ги завршио колеџ 1870; одмах се пријавио као добровољац часно се борећи на фронту.

Након завршетка рата 1871. напушта Нормандију и долази у Париз где следећих десет година ради као поморски службеник. У тих десет досадних година једина разонода му је била веслање по Сени недељом и празницима.

У то време Гистав Флобер му постаје тутор и својеврстан литерарни водич у његовим књижевним и новинарским почецима. У Флоберовој кући сусреће руског романописца Ивана Тургењева и Емила Золу, као и многе друге представнике реализма и натурализма. У то време пише песме и кратке драме.

Године 1878. прелази у Министарство јавног информисања где постаје вањски уредник неколико водећих новина тог времена као што су Фигаро, Жил Бла, Голоаз и L Еко д Пари. У слободно време посвећује се писању романа и приповедака.

Године 1880. објављује своје прво ремек-дело Боуле де суиф, које одмах постиже велик успех. Флобер је то дело описао као „ремек-дело за сва времена“.

Мопасанов најплоднији период био је од 1880. до 1891. Поставши славан својом првом приповетком, марљиво је писао и стварао два а понекад и четири дела годишње. Срећан спој књижевног талента и смисла за бизнис донео му је право богатство.

Године 1881. објављује прву књигу приповедака под насловом „Кућа Телијеових“ (Ла Маисон Теллиер); у само две године та књига је достигла дванаест издања; године 1883. завршава свој први роман „Један живот“ (Уне Вие), који се за мање од годину дана продаје у 25.000 примерака.

У својим романима детаљније разрађује заплете из својих приповедака. Његов други роман, Бел-Ами, који је издат 1885, достигао је тридесет седам издања за само четири месеца.

Његов тадашњи издавач добро је плаћао свако његово ново ремек-дело, а Мопасаново перо је без и најмањег напора стварало стилски дотерана, оригинална и дубокоумна дела. У том периоду написао је роман Пјер и Жан који многи сматрају његовим најбољим романом.

Од рођења повучен, волео је самоћу и медитацију. Често је путовао у Алжир, Италију, Енглеску, Британију, Сицилију, Оверњу и са сваког путовања враћао се са новом књигом.

Крстарио је на својој јахти "Бел-Ами", названој по његовом првом роману. Овако буран живот није га спречавао да се спријатељи са најславнијим књижевницима тог времена: Александар Дима, Син му је био као други отац; у Е ле Бену среће Иполита Тена и бива одушевљен овим филозофом и историчарем.

Флобер је и даље играо улогу његовог литерарног „кума“. Мопасаново пријатељство са писцем Гонкуром било је кратког века: његова отворена и практична нарав супротставила се атмосфери трачева, скандала, лицемерја и подметања коју су Гонкур и његов брат створили у салонима са намештајем из 18. века. Мрзео је људску комедију и друштвену фарсу.

У каснијим годинама код њега се развила готово болесна жеља за самоћом и самоочувањем уз сталан страх од смрти те манија прогањања заједно са симптомима сифилиса зарађеног у младости. Године 1891. потпуно губи разум, а умире две године касније јула 1893, месец дана пре 43. рођендана.

Ги де Мопасан покопан је на гробљу Монпарнас у Паризу.

Биографија из увода је преведен текст из јавног власништва.

Гуy де Маупассант на Wикимедијиној остави

• Пројекат Гутенберг: електронски текстови неких Мопасанових дела Архивирано 2020-09-06 на Wаyбацк Мацхине-у